Прича из завичаја

   Предивно место на ушћу Колине у Дрину са школом између

   цркве и  џамије: Устиколина (Босна и Херцеговина - Федерација БиХ)

ДУГО ПУТОВАЊЕ НА ЛИТУРГИЈУ

            Кад сам једном приликом, 1993. године, као новинар разговарао с митрополитом дабробосанским Николајем у Сокоцу, срео сам проту Лазара Васиљевића, некадашњег пароха устикољанског, који ме је митрополиту представио као свог ученика. Његовом високом преосвештенству није било јасно како је један официр ЈНА - новинар могао да буде протин ученик, али отац Лазар му је испричао како је почетком седамдесетих година, у Храму Свете Тројице у Устиколини, учио децу веронауци.

            Наша школа, која је носила име Вука Караџића, била је одмах уз цркву.Из учионице смо могли непрекидно да пратимо шта се дешава у црквеној порти.За време црквених празника, кад би се испред храма скупила маса народа, наставници су тешко успевали да нам одрже пажњу.

            Сећам се кад је мој брат од стрица Никола молио наставницу Миољку Станојевић да га пусти на „теферич“, а она је покушавала да га некако смири. Дозвољавала му је да седи  до прозора одакле ће моћи да прати дешавања у порти, али није га пуштала са часа.  Није му помагао  ни сав његов мангупски стаж,  јер га је та млада и лепа наставница разоружавала својом смиреношћу и љубазношћу.

            Пре тога Никола је победио на школском такмичењу, у једној од најтежих спортских дисциплина - у трчању у џаку, али није му додељена заслужена награда. Жири је признао да је он победио, али је један од наставника закључио да та награда (лопта) треба да остане школи „због тога што је победник недисциплинован ученик.“

            Никола је био понекад груб и недисциплинован, али само према онима који су били груби према њему. Споља је изгледао тако, а у ствари био је врло осетљив и није подносио било коју врсту неправде. Једне године за Савиндан учествовао је у лицитацији за ношење црквеног барјака у литији око цркве. Лицитацију је водио његов стари кум Василије. Као победнику, на крају му је честитао и рекао: „Сине, све ће то теби Свети Саво вратити“.

            Не сећам се више по чијем наговору сам кренуо на веронауку, али знам које песме, молитве и приче смо тада учили. Прво смо научили молитве Оче наш, Символ вере и Богородице Дјево, а затим многе богомољачке песме, Змајеве богоугодне песме, библијске приче... И данас их  скоро све знам, мало коју сам заборавио, а био сам пријатно изненађен кад сам, после много година,  сазнао да је неке од тих песама написао владика Николај Велимировић.

            Прва песма коју смо певали у хору била је Помози нам Вишњи Боже. Ја сам ту песму посебно волео, али нисам умео да певам, па сам у хору само отварао и затварао уста. У школи нас нико није питао зашто идемо на Литургију. Били смо махом деца са села чији родитељи су славили славу и нису били у Партији која је иначе водила рачуна о подобности својих чланова.

            Сећам се да је отац Лазар често хвалио нас двојицу ревносних ученика веронауке, потоњих официра, Борка Ковача и мене.Први смо напамет научили Символ вере, без иједне грешке, а затим и многе друге молитве и песме. Били смо ђаци-пешаци који су, од куће до школе и назад, пешачили око петнаест километара. А исти тај пут прелазили смо често и недељом, идући добровољно на литургију и веронауку.

            Понекад сам на Литургију ишао са рођацима из села, али најчешће са рођаком Борком који је живео у суседном селу. Једне недеље на веронауку смо ишли од његовог Жешча, а друге од мог Осоја.

            Док ме Борко чекао код своје куће, ја сам зором - по мраку морао да пређем преко чувене Пушине, а то је исто чекало  и њега кад смо полазили од мог села.  Пушина је  једна дубодолина између наша два села, с потоком који би се време киша претварао у реку - кад не мора да се иде у школу. Ту је било више воденица;  дању  су нам биле занимљиве а ноћу (због чуда о којима се причало) страшне.

            За време тих наших дугих путовања на Литургију разговарали смо најчешће о ономе што смо чули од оца Лазара у цркви, али причали смо и о темама које су превазилазиле наш узраст и наше знање. И Борко се сигурно сећа да смо, на пример, причали о постанку света, иако још нисмо били поштено научили ни таблицу множења. Библијска прича о стварању човека много нам је била ближа од теорије да је човек настао од мајмуна.

            Кад бисмо после дугог пешачења стигли у Устиколину, нисмо одмах одлазили у цркву него смо ишли право на железничку станицу и чекали воз из Фоче којим је долазио отац Лазар. Дочекивали смо га речима „Добро јутро, господин оче“ и љубили у руку онако како нас је он учио, а онда бисмо заједно отишли на Литургију.

            Сада, кад год улазим у свети храм, сетим се наше цркве у Устиколини у којој сам први пут осетио ону празничну атмосферу у светом храму, кад много тога не можеш да схватиш и објасниш, али на неки посебан начин осећаш страхопоштовање и близину Божију док те светитељи гледају са иконостаса.

            И моја одлука да упишем војну академију везана је за мог рођака и друга из детињства с којим сам ишао на веронауку, Борка, односно за његовог оца Аћима. Једне вечери Аћим је неким послом навратио код мог оца и успут му је казао да ће његов Борко конкурисати за војног стипендисту.

            Борко је следеће године отишао у Морнаричку академију, а ја у Војну академију копнене војске.   

 

                                                                                                                               Миладин Петровић

Устиколина 1939.