22.4.11

Прича из завичаја


   Предивно место на ушћу Колине у Дрину са школом између
   цркве и  џамије: Устиколина (Босна и Херцеговина - Федерација БиХ)

ДУГО ПУТОВАЊЕ НА ЛИТУРГИЈУ

            Кад сам једном приликом, 1993. године, као новинар разговарао с митрополитом дабробосанским Николајем у Сокоцу, срео сам проту Лазара Васиљевића, некадашњег пароха устикољанског, који ме је митрополиту представио као свог ученика. Његовом високом преосвештенству није било јасно како је један официр ЈНА - новинар могао да буде протин ученик, али отац Лазар му је испричао како је почетком седамдесетих година, у Храму Свете Тројице у Устиколини, учио децу веронауци.

            Наша школа, која је носила име Вука Караџића, била је одмах уз цркву.Из учионице смо могли непрекидно да пратимо шта се дешава у црквеној порти.За време црквених празника, кад би се испред храма скупила маса народа, наставници су тешко успевали да нам одрже пажњу.

            Сећам се кад је мој брат од стрица Никола молио наставницу Миољку Станојевић да га пусти на „теферич“, а она је покушавала да га некако смири. Дозвољавала му је да седи  до прозора одакле ће моћи да прати дешавања у порти, али није га пуштала са часа.  Није му помагао  ни сав његов мангупски стаж,  јер га је та млада и лепа наставница разоружавала својом смиреношћу и љубазношћу.

            Пре тога Никола је победио на школском такмичењу, у једној од најтежих спортских дисциплина - у трчању у џаку, али није му додељена заслужена награда. Жири је признао да је он победио, али је један од наставника закључио да та награда (лопта) треба да остане школи „због тога што је победник недисциплинован ученик.“

            Никола је био понекад груб и недисциплинован, али само према онима који су били груби према њему. Споља је изгледао тако, а у ствари био је врло осетљив и није подносио било коју врсту неправде. Једне године за Савиндан учествовао је у лицитацији за ношење црквеног барјака у литији око цркве. Лицитацију је водио његов стари кум Василије. Као победнику, на крају му је честитао и рекао: „Сине, све ће то теби Свети Саво вратити“.

            Не сећам се више по чијем наговору сам кренуо на веронауку, али знам које песме, молитве и приче смо тада учили. Прво смо научили молитве Оче наш, Символ вере и Богородице Дјево, а затим многе богомољачке песме, Змајеве богоугодне песме, библијске приче... И данас их  скоро све знам, мало коју сам заборавио, а био сам пријатно изненађен кад сам, после много година,  сазнао да је неке од тих песама написао владика Николај Велимировић.

            Прва песма коју смо певали у хору била је Помози нам Вишњи Боже. Ја сам ту песму посебно волео, али нисам умео да певам, па сам у хору само отварао и затварао уста. У школи нас нико није питао зашто идемо на Литургију. Били смо махом деца са села чији родитељи су славили славу и нису били у Партији која је иначе водила рачуна о подобности својих чланова.

            Сећам се да је отац Лазар често хвалио нас двојицу ревносних ученика веронауке, потоњих официра, Борка Ковача и мене.Први смо напамет научили Символ вере, без иједне грешке, а затим и многе друге молитве и песме. Били смо ђаци-пешаци који су, од куће до школе и назад, пешачили око петнаест километара. А исти тај пут прелазили смо често и недељом, идући добровољно на литургију и веронауку.

            Понекад сам на Литургију ишао са рођацима из села, али најчешће са рођаком Борком који је живео у суседном селу. Једне недеље на веронауку смо ишли од његовог Жешча, а друге од мог Осоја.

            Док ме Борко чекао код своје куће, ја сам зором - по мраку морао да пређем преко чувене Пушине, а то је исто чекало  и њега кад смо полазили од мог села.  Пушина је  једна дубодолина између наша два села, с потоком који би се време киша претварао у реку - кад не мора да се иде у школу. Ту је било више воденица;  дању  су нам биле занимљиве а ноћу (због чуда о којима се причало) страшне.

            За време тих наших дугих путовања на Литургију разговарали смо најчешће о ономе што смо чули од оца Лазара у цркви, али причали смо и о темама које су превазилазиле наш узраст и наше знање. И Борко се сигурно сећа да смо, на пример, причали о постанку света, иако још нисмо били поштено научили ни таблицу множења. Библијска прича о стварању човека много нам је била ближа од теорије да је човек настао од мајмуна.

            Кад бисмо после дугог пешачења стигли у Устиколину, нисмо одмах одлазили у цркву него смо ишли право на железничку станицу и чекали воз из Фоче којим је долазио отац Лазар. Дочекивали смо га речима „Добро јутро, господин оче“ и љубили у руку онако како нас је он учио, а онда бисмо заједно отишли на Литургију.

            Сада, кад год улазим у свети храм, сетим се наше цркве у Устиколини у којој сам први пут осетио ону празничну атмосферу у светом храму, кад много тога не можеш да схватиш и објасниш, али на неки посебан начин осећаш страхопоштовање и близину Божију док те светитељи гледају са иконостаса.

            И моја одлука да упишем војну академију везана је за мог рођака и друга из детињства с којим сам ишао на веронауку, Борка, односно за његовог оца Аћима. Једне вечери Аћим је неким послом навратио код мог оца и успут му је казао да ће његов Борко конкурисати за војног стипендисту.
            Борко је следеће године отишао у Морнаричку академију, а ја у Војну академију копнене војске.   
 



                                                                                                                               Миладин Петровић





Устиколина 1939.








 

6.4.09

ГДЕ СРЦЕ ВЕСЕЛО БИЈЕ


Кад дођеш на Пресјеку, и погледаш према Осоју, чини ти се да је село још живо. Све је као некад: од Драчавица до Доње њиве и од Крча до Бањишта. А кад уђеш у село, не можеш да поверујеш како се све променило.
Пут од Врбе до села прилично је зарастао. А улица испред Богданове куће, где смо некад играли ''лопте'' зарасла је и скоро непроходна. Кроз дрвеће и шибље се назиру остаци Богданове куће, а онај узани пут што је водио преко Зарозака на Рибичко брдо не види се уопште и вероватно је непроходан.
Пре четрнаест година, после Дејтонског споразума, Осојани су, силом прилика, постали избеглице.
Кад сам последњи пут био у селу нисам ишао даље од почетка Сокака. Направио сам неколико фотографија. Мислио сам да одем до Башче, али одустао сам кад сам видео како је све зарасло.
Задржао сам се на Васовом ''Ћепалу'', где смо се често састајали. У топлим летњим ноћима остајали бисмо ту до касно у ноћ и сањали о животу у граду, а нисмо ни знали колико смо тада били срећни. Све оно што нам се онда чинило неважно сад нам је важно.
Док седим на ''Ћепалу'' све је мирно. Онај наш пут низ Лучицу, којим смо одлазили у школу у Устиколини и у свет, зарастао је. Не виде се ни Лучица, ни Алуге, ни Опеклица, ни пут према Биљегу. Али чује се онај небески славопој птичијег света какав смо слушали у детињству. И чују се, чини ми се, она звона што су некад одзвањала од Остружњих њива до Хотке. Чују се они мили предвечерњи звуци, блејање оваца и клепет звона, кад се пастири са стоком враћају низ Бучије.
Иако је напуштено, Осоје ме још подсећа на Ђурђевдан, кад све олиста и озелени, кад се свуда осећа оно празнично ђурђевданско расположење. То је осећај да је празник свуда, да се све живо радује своме Творцу. То је делић оног правог Осоја што га носимо у срцу. Миладин Петровић

16.11.08

СРЦЕ ПУНО МИРА

Често у мислима одем у родно Осоје,
Да видим стара места мила,
И вратим се у дане детињства
Кад нас је благодат носила.

И увек видим оне исте брезе,
Са урезаним именима пастира,
Видим све ливаде и гајеве,
И срце ми буде пуно мира.

Видим групицу ђака-пешака,
Како недељом пре но што сване,
Пре него се звезде скрију,
Хитају на Свету Литургију.

На станици у Устиколини
Чекају оца Лазара да дође из Фоче,
Да би му пољубили руку и рекли:
Добро јутро, господин оче!
Миладин Петровић

9.11.08

ВЕЧЕ НА СЕЛУ



















Ево мога села, ево радовања!
Ево тихог мира гдје ми душа сања,
Гдје се срце снажи па весело бије,
Као да ми нигда заплакало није!

Ево мога села! На зеленом платну
К'о да, пуну душе, гледам слику златну -
Једну слику живу што је Господ ствар'о
Када се на земљи с љубављу одмар'о!

Гле, домови мирни кроз дрвета стара
Како мило руде од вечерњег жара,
А горе високо, при заходном блеску,
Прелијеће ор'о ширину небеску.

А тамо, од села, по стрмêни брдâ,
Ено блâга, ено, пребијелих крдâ!
Ено горе момче на врх ст'јене сједа
И далеко тамо пут запада гледа.

Гле под густим дубом, тамо гробљу ближе,
Гле како се скромно мала црква диже,
И кроз меко лишће, што се над њом сплело,
Како мирно гледа своје мирно село!

Док широким пољем, као сребро чиста,
Лијепа ријека трепери и блиста,
Па жубори, хуји и к'о да ми мрмља
Да обали сађем у сјен густог грмља.

Али ја ћу тамо гдје још ратар браном
Брана плодну њиву, што га храни храном,
И старим рукавом таре знојно чело,
Гледајући вôљан своје драго село.

На груди ћу ове загрлити брата -
Мученика часног, што за руљац хвата,
И крвавим знојем, под пламеним небом,
Клас одгаја плодни, што га храни хљебом.

Он ће мени скромно своју руку дати
И дому ме своме на починак звати,
А ја ћу ижљубит' поштено му чело,
Па ми, онда, збогом, остај, мило село!
Aлекса Шантић, 1902
(Песма посвећена Јанку Веселиновићу)


12.8.08

НАШ СТАРИ ДОМЕ...


Наш стари доме, како си оронô!
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дуби и шара -
Гризе, кô чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, дјетињства, милоште.

Овдје сам прве стихове написô,
Овдје је с душом полетила мисô
Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада?
На моје срце гробна земља пада,
И ја се рушим кô ти, доме стари...
Алекса Шантић 1906.

8.8.08

СТАРИ ДОМЕ
























Стари доме… стари друже,
заборављен у даљини,
У бури времена олујних
стојиш ли ко пре
Сред самоће пусте
Око тебе цветају ли јорговани, руже?
Сергеј Бахтејев

6.8.08

ЗА УГАШЕНА ОГЊИШТА





















Испуни земљу моју животом,
очисти срце моје од змија
разагнај таму из мога ума,
напуни га свјетлошћу Неба.
Ти што кротиш огањ и вјетар,
и од бјесова правиш слуге
укроти ову гордост моју,
и учини ме слугом Твојим.
За све ружне помисли,
за угашена огњишта
за све мрачне умове,
кајем се и плачем.
Владика Николај

5.8.08

МИЛИ ЗВУЦИ





О мило Осоје,
село без становника,
без ливада и житних поља,
без звона, оваца и пастира.
Има ли у теби још живота
и некадашњег светог мира?

М.М.П.


ОСОЈЕ ТАВНО СПАВА



















Осоје тавно спава,
врхови јела само чују глас,
мишији ропот по таванима,
пред једним вратима гладан пас.

Остаће ту да чува,
што у селу живине има,
отићи ће кад дође тишина глува
и лајати неће више,
у рушевинама осојанских кућа
ни мачке неће гонити мише.
Миладин М. Петровић
(Песма написана 1979. године, а село Осоје
напуштено је шеснаест година касније, после 
Дејтонског споразума.)

ПЕТРОВДАН У ОСОЈУ

Поново долазим у родно село,
Старим друмом од Пресјеке,
И нигде не видим стадо бело,
Ни покошене ливаде меке.
***
Поново срце почиње да бије
Док гледам детињство на длану,
A петровско сунце ме грије,
На јулском врелом дану.
***
Осојани су некад до Петрова дана,
Смиривали кошевину целу,
А кад дође празнична зора рана,
Пошли би свечано у цркву белу.
М.Петровић



ЂУРЂЕВДАН
О мили мој завичају,
И сва места знана,
Слични сте Рају,
У време Ђурђева дана.

Кад беле брезе озелене,
И празник у лепоти сване,
У срце ми дођу успомене,
На лепе ђурђевске дане.

Дирну ме ко радосна плима,
Ко мајчине топле руке,
Ко љубав што се даје свима,
Из Очеве сигурне луке.

А кад почнем да горим,
И благодат низ лице кане,
Ја знам да с Богом зборим,
У све ђурђевске дане.
Миладин Петровић


Пунотекстуална претрага по православном интернету:
ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ

Алекса Шантић

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зари.
Сам сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

На пољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Ко друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Промрзлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била ко врт један,
Гдје је ко поток текла срећа кротка.

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће
Ми, дјеца, сјели као какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мис'о надалеко лута,
И поглед буди сањив, благ, и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Ко симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. - "Петар!"
- Ускликне отац: - "он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело -
Отворите му!" И ми сви, ко вјетар,

Трчи и врата пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Са новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто -
Сучући брке, стари сусјед вјешто
почо би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми,
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, ведар ко сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почо, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...

Мени је било ко да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...

О мили часи, како сте далеко!
Ви драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... Моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожичње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема. Сам, ко камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...

Но док ми мутни боли срце косе,
Ко студен травку уврх крша гола,
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ ко вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме,
Све књиге старе, снови чежње дуге -
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов сумор ко да пада на ме...

Сањам ли? Ил би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, ко са грана,
И по соби ми свуд развише крила...

Све су свијетле!... Све у бл'јеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, ко да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје;

Неке бијеле, као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви...

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште ко свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Ко да би хтјела збрисати сјен туге..
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

"Не тужи! С болом куда ћеш и где би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију,
Што своје душе на зв'јездама грију, -
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије'!
Мртве са живим везу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна"...

И акорд звони...Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...