6.4.09

ГДЕ СРЦЕ ВЕСЕЛО БИЈЕ


Кад дођеш на Пресјеку, и погледаш према Осоју, чини ти се да је село још живо. Све је као некад: од Драчавица до Доње њиве и од Крча до Бањишта. А кад уђеш у село, не можеш да поверујеш како се све променило.
Пут од Врбе до села прилично је зарастао. А улица испред Богданове куће, где смо некад играли ''лопте'' зарасла је и скоро непроходна. Кроз дрвеће и шибље се назиру остаци Богданове куће, а онај узани пут што је водио преко Зарозака на Рибичко брдо не види се уопште и вероватно је непроходан.
Пре четрнаест година, после Дејтонског споразума, Осојани су, силом прилика, постали избеглице.
Кад сам последњи пут био у селу нисам ишао даље од почетка Сокака. Направио сам неколико фотографија. Мислио сам да одем до Башче, али одустао сам кад сам видео како је све зарасло.
Задржао сам се на Васовом ''Ћепалу'', где смо се често састајали. У топлим летњим ноћима остајали бисмо ту до касно у ноћ и сањали о животу у граду, а нисмо ни знали колико смо тада били срећни. Све оно што нам се онда чинило неважно сад нам је важно.
Док седим на ''Ћепалу'' све је мирно. Онај наш пут низ Лучицу, којим смо одлазили у школу у Устиколини и у свет, зарастао је. Не виде се ни Лучица, ни Алуге, ни Опеклица, ни пут према Биљегу. Али чује се онај небески славопој птичијег света какав смо слушали у детињству. И чују се, чини ми се, она звона што су некад одзвањала од Остружњих њива до Хотке. Чују се они мили предвечерњи звуци, блејање оваца и клепет звона, кад се пастири са стоком враћају низ Бучије.
Иако је напуштено, Осоје ме још подсећа на Ђурђевдан, кад све олиста и озелени, кад се свуда осећа оно празнично ђурђевданско расположење. То је осећај да је празник свуда, да се све живо радује своме Творцу. То је делић оног правог Осоја што га носимо у срцу. Миладин Петровић

3 коментара:

Анониман је рекао...

Анониман је рекао...
Ja sam svoje djetinjstvo provela u Osoju i u ovoj vašoj kući,13 godina nisam bila u selu i kad vidim ove slike sve je nekako strano i nestvarno.Ali i ja takođe Osoje nosim u srcu duši i ono je tamo isto kao nekad.Puno pozdrava tebi Marini i djeci od Dragane, unuke pokojnog Gruja Petrovića,koju su svi u Osoju zvali Dragina.

11.9.08

-beljkasdizajn- је рекао...

i jas iz jednog sela koje ima neku slicnu pricu... razidjosmo se jos prije dejtona, ali nas izbrisase sa karte svijeta.. pokusavamo da se sakupimo, ali.... crkva stoji sama, na sred sela...a skola pusta... milena...

Unknown је рекао...

Priča o ćepalu me oduševila,gledam slike i nemogu vjerovati sve je nekako strano i nepoznato na prvi pogled a posle opet drago i jako poznato, puno uspomena,divno bi bilo staviti na blog i slike Osoja kakvo je nekad bilo i slike ljudi koji su u njemu živjeli ,pozdrav Dragina.

ПЕТРОВДАН У ОСОЈУ

Поново долазим у родно село,
Старим друмом од Пресјеке,
И нигде не видим стадо бело,
Ни покошене ливаде меке.
***
Поново срце почиње да бије
Док гледам детињство на длану,
A петровско сунце ме грије,
На јулском врелом дану.
***
Осојани су некад до Петрова дана,
Смиривали кошевину целу,
А кад дође празнична зора рана,
Пошли би свечано у цркву белу.
М.Петровић



ЂУРЂЕВДАН
О мили мој завичају,
И сва места знана,
Слични сте Рају,
У време Ђурђева дана.

Кад беле брезе озелене,
И празник у лепоти сване,
У срце ми дођу успомене,
На лепе ђурђевске дане.

Дирну ме ко радосна плима,
Ко мајчине топле руке,
Ко љубав што се даје свима,
Из Очеве сигурне луке.

А кад почнем да горим,
И благодат низ лице кане,
Ја знам да с Богом зборим,
У све ђурђевске дане.
Миладин Петровић


Пунотекстуална претрага по православном интернету:
ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ

Алекса Шантић

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зари.
Сам сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

На пољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Ко друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Промрзлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била ко врт један,
Гдје је ко поток текла срећа кротка.

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће
Ми, дјеца, сјели као какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мис'о надалеко лута,
И поглед буди сањив, благ, и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Ко симбол среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. - "Петар!"
- Ускликне отац: - "он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело -
Отворите му!" И ми сви, ко вјетар,

Трчи и врата пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Са новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто -
Сучући брке, стари сусјед вјешто
почо би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми,
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, ведар ко сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почо, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана...

Мени је било ко да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове...

О мили часи, како сте далеко!
Ви драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба... Моје срце тавно...
И без вас више ја среће не стеко'...

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожичње доба;
Ал' глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени
Никога нема. Сам, ко камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени...

Но док ми мутни боли срце косе,
Ко студен травку уврх крша гола,
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ ко вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме,
Све књиге старе, снови чежње дуге -
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов сумор ко да пада на ме...

Сањам ли? Ил би ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, ко са грана,
И по соби ми свуд развише крила...

Све су свијетле!... Све у бл'јеску стоје!...
Једна около кандила се вије,
А нека болно, ко да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје;

Неке бијеле, као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви...

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил'ма трепте и шуште ко свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Ко да би хтјела збрисати сјен туге..
И слушај! Редом запјеваше оне!...
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

"Не тужи! С болом куда ћеш и где би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију,
Што своје душе на зв'јездама грију, -
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије'!
Мртве са живим везу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна"...

И акорд звони...Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари...
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем...