ГДЕ СРЦЕ ВЕСЕЛО БИЈЕ

Кад дођеш на Пресјеку, и погледаш према Осоју, чини ти се да је село још живо. Све је као некад: од Драчавица до Доње њиве и од Крча до Бањишта. А кад уђеш у село, не можеш да поверујеш како се све променило.
Пут од Врбе до села прилично је зарастао. А улица испред Богданове куће, где смо некад играли ''лопте'' зарасла је и скоро непроходна. Кроз дрвеће и шибље се назиру остаци Богданове куће, а онај узани пут што је водио преко Зарозака на Рибичко брдо не види се уопште и вероватно је непроходан. Пре четрнаест година, после Дејтонског споразума, Осојани су, силом прилика, постали избеглице. Кад сам последњи пут био у селу нисам ишао даље од почетка Сокака. Направио сам неколико фотографија. Мислио сам да одем до Башче, али одустао сам кад сам видео како је све зарасло.
Задржао сам се на Васовом ''Ћепалу'', где смо се често састајали. У топлим летњим ноћима остајали бисмо ту до касно у ноћ и сањали о животу у граду, а нисмо ни знали колико смо тада били срећни. Све оно што нам се онда чинило неважно сад нам је важно.
Док седим на ''Ћепалу'' све је мирно. Онај наш пут низ Лучицу, којим смо одлазили у школу у Устиколини и у свет, зарастао је. Не виде се ни Лучица, ни Алуге, ни Опеклица, ни пут према Биљегу. Али чује се онај небески славопој птичијег света какав смо слушали у детињству. И чују се, чини ми се, она звона што су некад одзвањала од Остружњих њива до Хотке. Чују се они мили предвечерњи звуци, блејање оваца и клепет звона, кад се пастири са стоком враћају низ Бучије. Иако је напуштено, Осоје ме још подсећа на Ђурђевдан, кад све олиста и озелени, кад се свуда осећа оно празнично ђурђевданско расположење. То је осећај да је празник свуда, да се све живо радује своме Творцу. То је делић оног правог Осоја што га носимо у срцу. Миладин Петровић